Skakavce sledim. Mislim da su verni, ili je to samo priča.
Bledim ulicama jutra i noćima
volframova sjaktanja, njihove jarosne nožice od čelika
otkucavaju minute. Šta li znam, sem toga da trebam
nešto da bih odšetala iza. Gomila je označila Đavola,
slikarijom crvenog spreja, dva stvarna koraka. Tamo idem
kad vrućina dođe, kad niko živ ne može da mi kaže
kako da spasim dan. Ona leži tu, kuja,
u krevetu što je ispupčen njenom težinom. Iako je sumračje,
vidim da je u boji prljavog. Iako buve riju
nove stazice njenom kosom, ona spi. Grmljavinu čujem.
Nekoliko dana samo buči nasuvo, bez kiše. Umorna sam. Vazduh ovde,
je kao da udišeš gasolin. I sama sam, takođe, legla. Britvica,
lateksna rukavica okrenula se unutra. Zakrivljujem sopstveno telo
uz njeno, usne moje, nosom ka njenoj hrptenjači. Sklapam oči,
želim da grinje odu bez mene, ali one to ne žele.
Izvornik Poetry Foundation
Copyright Rebecca Gale Howell
Foto www.theadroitjournal.org
